Споразум о сарадњи нашег удружења са Савезом студената Филозофског факултета у Нишу

У петак (26.децембар), делегација Филозофског факултета у Нишу, коју су чинили декан факултета, проф. др Горан Максимовић, асс. ма Дејан Антић са департмана за историју и председник Савеза студената Филозофског факултета из Ниша, Милан Виденовић, посетила је Филозофски факултет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Том приликом потписан је Споразум о сарадњи између Савеза студената Филозофског факултета из Ниша и Удружења историчара и студената историје из Косовске Митровице. У име Савеза студената Филозофског факултета из Ниша документ је потписао Милан Виденовић, док је у име Удружења из Косовске Митровице то учинила Милица Сташић. Овај споразум ће помоћи у организовању, координацији и спровођењу различитих студентских активности, поред тога ово ће бити наставак изузетне сарадње коју студенти два факултета гаје већ дуги низ година. Циљ Споразума јесте да се ојача веза југоисточне Србије са Косовом и Метохијом, да се заштите права и интереси студената, организација студентских екскурзија, научних скупова, трибина, предавања, дебата, округлог стола, студентске размене. Потписивању Споразума присуствовали су студенти, запослени и представници медија са севера јужне српске покрајине.

Ничег бољег од слободе - сведочење солунца Радојице Петровића

Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана.* Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.

У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.

Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате  да идемо у Београд. Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану ,,Топ“. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.

Кад се рат објавио

Кад се рат објави паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу. Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља. Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици. На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:

" Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је  за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас .. "

А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције." За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете"  то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.

Немањићи и црква Светог Николе у Барију

Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.

Икона Светог Николе са донаторима,
1322—1325, у окову од позлаћеног сребра, базилика Светог Николе, Бари.

Промоција удружења на телевизији Данкос

Чланови "Удружења историчара и студената историје" Милица Сташић и Јован Алексић гостовали су 17.новембра у емисији Магазин плус, телевизије Данкос. С обзиром да је удружење познато у Косовској Митровици, желели су боље да се упознају са радом. Разговарало се о историјату удружења, када је формирано, ко може бити члан и како се постаје члан удружења, који су планови за наредну школску годину, а затим о организовању едукативних екскурзија, семинара, предавања као и  на који начин удружење функционише. Ово је само још један начин како се ради на промоцији студија историје и популаризацији историји као науке. 

Председница удружења Милица Сташић и члан надзорног одбора удружења Јован Алексић
у емисији Магазин плус

Српски ђенерали и војводе (други део)

Михаило Живковић Рођен је 29. августа 1856. године у Београду, где се и школовао. У Војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе, 1874. У периоду од 1887 до 1889, био је на школовању у Русији. Био је војни министар, управитељ Војне Академије и председник Војнодисциплинског суда. Био је носилац 10. домаћих ордена, два страна (руски и француски), Златне и Сребрне медаље за храброст, споменица за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице и Медаље за војничке врлине. Умро је 28. априла 1930. у Београду. По очевој и мајчиној линији је био потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Михаило Живковић