Српски ђенерали и војводе (други део)

Михаило Живковић Рођен је 29. августа 1856. године у Београду, где се и школовао. У Војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе, 1874. У периоду од 1887 до 1889, био је на школовању у Русији. Био је војни министар, управитељ Војне Академије и председник Војнодисциплинског суда. Био је носилац 10. домаћих ордена, два страна (руски и француски), Златне и Сребрне медаље за храброст, споменица за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице и Медаље за војничке врлине. Умро је 28. априла 1930. у Београду. По очевој и мајчиној линији је био потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Михаило Живковић

У Првом светском рату, 1914. године, био је командант одбране Београда. На челу ове војне формације био је и 1915, све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. Јуна исте године, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији . Пошто је већ пре његовог одласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове у формирању 2. дивизије. По избијању револуције 1917. године корпус добровољаца је упућен на Солунски фронт, а са њима и Живковић. Пошто се на путу разболео, остао је у Паризу. Пошто је лекарским прегледом утврђено да је неспособан за даље активно вршење војне дужности, пензионисан је у јуну 1918. 

Божидар Јанковић

Божидар Јанковић Рођен је 7. децембра 1849. у Београду, где је и завршио школовање 1874. године, када је произведен за инжињерског потпоручника. Био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Петру Бојовићу. Имао је велике улоге у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и носилац је бројних одликовања, што домаћих (12 ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Сребрна медаља за ревносну службу, Споменица гарде, Споменица ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Споменица краља Петра, Албанска споменица), што страних одликовања (од Француске, Аустрије, Бугарске и Црне Горе). Умро је 7. јула 1920. у Новом (Далмација).

По почетку Великог рата, послат је у Црну Гору на место начелника Штаба црногорске војске и ту је остао до евакуације 1915. Са доласком на Крф, бива постављен за председника Војнодисциплинског суда.

Владимир Кондић

Владимир Кондић Рођен је у Београду 24. априла 1863, где се и школовао. Војну академију је завршио 1890. као други у рангу. Као државни питомац, провео је у Русији годину дана, служећи у 7. гренадирском пуку. Носилац је 5. домаћих ордена, Медаље за војничке врлине и споменице Српско-бугарског рата. Умро је 27. маја 1940.

Током Првог светског рата командовао је Тимочком дивизијом 1. позива. С њом је, у току последњег дана Церске битке, успео је да заузме сектор у близини Марјановића Виса и тиме принуди аустроугарске трупе на повлачење. У даљем току рата учествовао је у тзв. Сремској операцији, са задатком да са својом дивизијом ратује дуж Саве и по могућности заузме Сремску Митровицу. По преласку код Чеврнтије, 6. септембра 1914. године, његово исцрпљено и недовољно опремљено људство ненадано се суочило са надмоћнијим непријатељем. После једнодневне битке, Тимочка дивизија доживљава тежак пораз, праћен великим људским и материјалним губицима. Због овог неуспеха, по својој молби, почетком 1915. је пензионисан.

Љубомир Милић

Љубомир Милијић Рођен је 31. јануара 1861. у Горњем Милановцу. Школовао се у Београду, а Војну академију је завршио, са прекидима због рата, 1887. Годину дана је провео у руским трупама као државни питомац. Године 1906. је пензионисан, па реактивиран 1912. Носилац је 4. домаћа ордена, Златне медаље за храброст, Медаље за војничке врлине и Споменице рата 1885−1886. Његовом смрћу 22. јуна 1949. године нестао је и последњи генерал некадашње српске војске.

У Великом рату је прво био командант Моравске дивизије 2. позива, на чијем челу, у оквиру 3. армије, учествује у бици на Церу. Током рата командовао је и Тимочком дивизијом 1. и 2. позива, са којом је у новембру 1915, зауставио продор делова бугарске 1. армије. Потом је прешао у противнапад одбацивши непријатеља према Лесковцу (Лесковачки маневар), чиме је ослободио угрожене правце за одступање главнине српске војске преко Лебана и Куршумлије за Приштину. Због овог успеха је убрзо унапређен у чин генерала. По коначном повлачењу српске војске и доласка на Крф, 1917, постављен је на положај инспектора пешадије. На тој дужности остаје и након рата до маја 1919. када је разрешен.

Мирослав Милосављевић

Мирослав Милисављевић Рођен је 10. јуна 1868. у Књажевцу. Школовао се у Крагујевцу, а потом у Београду, где је завршио Војну академију 1894.Такође је годину дана похађао Артиљеријску школу гађања у Царевом селу код Петрограда. Био је ађутант и почасни ађутант краља Александра. Носилац је 7 орденова, Медаље за војничке врлине, споменице српско-бугарског рата, као и орденова додељених од стране Русије, Француске, Енглеске, Белгије и Пољске. Умро је 30. јула 1929. године.

У Првом светском рату, до септембра 1914. био је начелник артиљерије 1. армије, а потом, до доласка на Крф, командант Тимочке дивизије 2. позива. На Крфу, као начелник артиљерије Врховне команде, био је задужен за реорганизацију овог рода. На том положају је остао до јула 1917. када је због болести послат у Швајцарску.

Живојин Мишић

Живојин Мишић Рођен је 7. јула 1855. у Струганику код Ваљева. Школовао се у Рибничкој општини, Крагујевцу и Београду. Артиљеријску шлоу завршио је, са прекидима због рата, 1880. У периоду од 1886 до 1888 похађао је прво курс Еквитационе (јахачке) школе, потом Официрску стрељачку школу у Бруку (Аустрија). Учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, а нарочито се истакао у бици на Сливници у Српско-бугарском рату. Његово дело Стратегија донела му је велику славу. Поред десетина одликовања што домаћих што страних, био је и почасни грађанин Горњег Милановца, Ваљева и Земуна, такође је имао и почасни докторат Филозофског факултета. Био је врстан предавач, стратег и војсковођа. Умро је у Београду 20. јануара 1921. године.

По Сарајевском атентату бива постављен за помоћника начелника Врховне команде, а у одсуству војводе Путника, који је био на лечењу у Аустрији, до 30. јула и заступник начелника Врховне команде. Због рањавања и болести генерала Петра Бојовића, 2. новембра 1914. примио је од њега дужност команданта 1. армије. На њеном челу, 20. новембра, започиње офанзиву којом је задобијена Колубарска битка. На челу ове армије остао је до краја 1915. када је због болести разрешен дужности и послат на лечење у Француску. На место команданта 1. армије се враћа 1916. и на њеном челу поново односи победу одбивши бугарски напад код Горничева. Припремљеним нападом и спроведеном офанзивом заузео је Битољ. Почетком августа 1918, замењује Петра Бојовића на месту начелника Штаба Врховне команде. На овој дужности је остао до марта 1920.

Преузето са сајта Сербум ( Други део )