Наполеон је једном приликом рекао да војници добијају битке, а генерали признања за то. Српска војска је, током Првог светског рата, али и српско-турских и балканских ратова, показала изузетну храброст, издржљивост и дисциплину. Водили су је способни генерали и војводе, који су управљали са оно мало средстава и људства које им је било омогућено. Показавши надљудске напоре на најтежим бојиштима, српска војска је извојевала победу над непријатељем у Првом светском рату, али та иста војска је имала спретне вође, одличне стратеге и команданте, који су знали да је усмере и користе њене потенцијале. У даљем тексту дајемо површан приказ генерала који су водили српску војску током Првог светског рата. Уз биографију у најкраћим цртама, дали смо и кратак приказ њихових делања у ратним годинама 1914−1918. Иако сваки од ових генерала заслужује посебну пажњу, нарочито због чињенице да су многи били ветерани ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и у њима стекли своју ратничку славу, за сада ћемо се само осврнути на њихово учешће у Првом светском рату.
 |
| Вукоман Арчић |
Вукоман Арачић Рођен је у селу Ланиште (Јагодински округ), 10. маја 1850. Школовао се у Крагујевцу и Београду, где је Војну академију завршио 1874. године. Као државни питомац, боравио је две године у Бечу у инжињерским трупама. Учествовао је у српско-турским ратовима, као и Српско-бугарском рату. Био је одликован са 7 домаћих ордена, Сребрном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Сребрном медаљом за ревносну службу, споменицом ратова 1876−1878, и орденима од стране Русије, Црне Горе и Француске. Умро је 12. фебруара 1915. у Ужицу.
У Првом светском рату нашао се на положају команданта Тимочке дивизије 2. позива После тродневног боја његова дивизија је 10. августа преотела Шабац. У септембру исте године постављен је за комнаданта Ужичке војске. На њеном челу је у октобру и новембру водио борбе на Сенковићу, Паклинику, Точионику, Бабјаку и Семећу. После пада Чачка 12. новембра је био принуђен да се повуче из Ужица. У наступајућој офанзиви ка Сувобору и Руднику, његова јединица налазила се на левом крилу 1. армије. Гонећи непријатеља, Арачићеве трупе успеле су да 29. новембра уђу у Ужице. Ту је оболео од тифуса и убрзо умро.
 |
| Јован Атанацковић |
Јован Атанацковић Рођен је 26. марта 1848. године у Неготину, где је и завршио основну школу. Прва два разреда гимназије је завршио у Зајечару, док је гимназијско школовање довршио у Београду 1870. са чином артиљеријског потпоручника. Добио је пет домаћих ордена, три споменице (за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1918) и два страна ордена. У току војничке каријере био је два пута пензионисан (1900. и 1906.). Умро је у Београду 9. августа 1921. године.
За време Првог светског рата вршио је дужност канцелара Краљевских ордена, све до 1. априла 1917. године, када је отишао у Швајцарску и тамо образовао биро за помоћ заробљеницима. Послове управника овог бироа вршио је до краја 1918. године. Тада је материјале овог бироa предао Друштву Црвеног крста и коначно отишао у пензију.
 |
| Петар Бојовић |
Петар Бојовић Рођен је 4. јула 1858, године у Мишевићу (Нова Варош). Основну школу завршио је у Ивањици, гимназију је учио у Ужицу и Београду. У Артиљеријску школу је завршио са ратним прекидом 1881, као први у класи. Школовао се и у Француској, ради упознавања коњичког рода војске и учења језика. Освојио је бројна одликовања: 15. ордена, Златну медаљу за храброст, Медаљу краља Петра, Споменице (1876−1878, српско-бугарски рат 1885−1886, 1912−1913, Албанска споменица, Споменица гарде), као и многа одликовања од стране Француске, Енглеске, Русије, Грчке, Бугарске, Данске, Италије и Аустроугарске. Био је један од најзначајних твораца српских победа на Куманову и Брегалници у балканским ратовима, као и изврстан саветник и дипломата. Умро је 19. јануара 1945. године у Београду.
Непосредна ратна опасност 1914. га је довела на командно место 1. армије. У првим операцијама по избијању рата ангажован је у борбама на западној граници Србије. Учествовао је у завршним операцијам Церске битке, а по ослобођењу Шапца, са овом јединицом је почетком септембра продро у Срем. Међутим, због ситуације на осталим деловима фронта морао је наредити повлачење у Србију, приликом чега је тешко рањен у леви глежањ. У другој половини септембра са својим јединицама је учествовао у борбама на Мачковом камену, а у наредних месец дана, у мањим борбама локалног карактера, одолевао је непријатељу. Приликом повлачења српских трупа са Дрине на Колубару, озледио је раније добијену рану, што га је уклонило са командовања првом линијом фронта. Тада га је, по одлуци регента Александра, 16. новембра заменио генерал Живојин Мишић. Напад и напредовање бугарске војске ка Скопљу у октобру 1915, створили су опасност од опкољавања српске војске, те је искусни Бојовић морао и успео да организује противофанзиву и спречи продор Бугара на Косово. Тиме је омогућено повлачење преко Црне Горе и Албаније ка Солуну. Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река – Призрен − Ђаковица и прелази у Албанију. После извесних несугласица у погледу даљих дејстава, у новембру 1915, превагнули су неки од ставова на којима је инсистирао и Бојовић. Донета је одлука о повлачењу кроз Албанију, а избор за начелника Штаба Врховне команде пао је на Бојовића. Ову дужност вршио је од 29. децембра 1915. до фебруара 1916, планирајући све, од контакта са савезницима, преко транспорта њиховим бродовима, до избора локција на Крфу и бригу о рањенима. Крајем маја 1916. одлази у Солун, где се водило питање око врховне команде војних снага фронта. Српски официри на челу са Бојовићем били су за то да врховно командништво треба да преузму Срби, јер имају и најбројније снаге, са регентом Александром на врху. Овај став је коначно прихваћен у августу 1916. као споразумно руковођење. У операцијама на Кајмакчалану, у јесен исте године, Бојовић је руководио офанзивом српске војске, која је уз савезничку помоћ разбила Бугаре код Горничева и заузела Кајмакчалан (30. 9.) и Битољ (16. 11.). На месту начелника Штаба Врховне команде Бојовић је остао до 19. јуна 1918. када је поднео оставку због неслагања са генералом Гијомом, главнокомандујућим савезничке војске, око питања да ли да се Србима прошири фронт. Вратио се на место команданта 1. армије, а место начелника је преузео Мишић. Командантски таленат Бојовић је најбоље показао у октобру 1918. приликом пробоја Солунског фронта. По његовом наређењу, 1. армија је пробила је фронт гонећи бугарску војску ка Вардару и Велесу, одвојивши је тако од немачке и аустроугарске војске. Потом је 1. армија нанела Бугарима још један пораз код Куманова, након чега је уследила и формална капитулација Бугарске. Напредујући долином Јужне Мораве, ова војска је ослободила Врање, Лесковац, а код Ниша је разбила главнину Немачке 11. армије. У даљем надирању ослобођена је готово цела Србија са Београдом (1. 11. 1918.). Српске трупе су, по заузимању престонице, заузеле Банат, Срем, Бачку, Славонију и знатан део Хрватске. За заслуге у рату његове 1. армије, 13. 10. 1918. био је унапређен у чин војводе.
 |
| Милош Васић |
Милош Васић Родио се 27. фебруара 1859. у Неменикућама (Космајски срез), где је и завршио основну школу. Гимназију је завршио у Београду, као и један разред Филозофског факултета Велике школе. Војну академију је завршио 1883. као трећи у рангу са чином пешадијског потпоручника. Више од годину дана је провео на пракси у 3. штабу аустријске дивизије у Линцу. Био је ађутант краља Александра, војни министар, дипломата. Након мајског преврата је пензионисан па потом постављен у резерву за време балканских ратова. У активну службу, враћен је 1914. године. У пензију је отишао тек 1923. и сматра се једним од официра са најдужим војним стажем. Носилац је бројних одликовања: од домаћих 10. ордена, Златне медаље за храброст, Споменице за ратове 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице. Такође, добио је одликовања од Француске, Енглеске, Аустрије, Бугарске, Турске, Грчке, Италије, Персије, Норвешке и Црне Горе. Умро је 2. октобра 1935.
У периоду од 1914 до 1915 командовао је Дунавском дивизијом 2. позива. Потом, 1916, постављен је за заступника команданта 1. армије, и са тим звањем је у Грчкој све до августа 1916. када бива постављен за команданта 3. армије. Са том јединицом учествовао је у борбама на Кајмакчалану и заузимању Битоља. Неколико месеци почетком 1917, поново је заступао и команданта 1. армије. У пролеће 1917. године, у име српске Владе и Врховне команде, отишао је у Италију. У овој мисији је остао до краја рата. Као познавалац војно-политичких прилика, већ следеће године одређен је за делегата наше владе у Сплиту при расправи Далматинског питања са Италијом. По завршетку рата, постављен је за команданта 3. армије.
 |
| Илија Гојковић |
Илија Гојковић Рођен је 12. јула 1854. у Дреновцу (Ћуприја). Школу је учио у Сикирици и Крушевцу. Био је један од ретких српских генерала без војне школе. Због својих војних заслуга брзо је напредовао у српској војсци, а учествовао је у ратовима 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913. Носио је бројна одликовања (9. ордена, Златна и Сребрна медаља за храброст, Медаља за војничке врлине, Споменице ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, Споменице краља Петра и ордена Св. Станислава 3. реда). Погинуо је 3. фебруара 1917.
На почетку Првог светског рата командовао је Моравском дивизијом 1. позива, на чијем челу је успешно, али у саставу 2. армије, командовао у Церској бици. Команду над Моравском дивизијом је предао у фебруару 1915, када је постављен за команданта Ужичке оперативне војске. Са њом је учествовао у борбама против Бугара у Качаничкој клисури, спречавајући њихов продор на Косово у јесен 1915. Тиме је српској војсци омогућио и повлачење кроз Албанију и Црну Гору до Крфа. По доласку на Крф, због болести, послат је на лечење у Француску. Када се из Француске враћао на Крф, лађа у којој се налазио је торпедована. Налазио се у чамцу за спасавање када је одбио захтев команданта подморнице да се предају и пуцао на њега из револвера. Као одговор на то, митраљеска ватра са подморнице га је усмртила. Био је једини српски генерал који је погинуо на бојном пољу.
Преузето са сајта Сербум (Први део)
Нема коментара :
Постави коментар