Годишњица мартовског погрома

На данашњи дан пре једанаест година на Косову и Метохији догодила се једна људска и друштвена катастрофа. Два дана ја на српском Косову и Метохији горело све што је макар и подесћало на Србе. Паљени су српски манастири, српске цркве, српски школе и домови. Тог 17. марта 2004. године заувек је упаљен пламен који ће горети у сећању свих Срба. У пламену мржње, зависти и нечовечности изгорели су неки од најлепших верских и културних споемника. Као највећа жртва тих мартовских дана пало је десет српских живота, стотине Срба рањено је , а готово 5000 Срба било је приморано да напусти своје домове и огњишта. У спомен том страдању нашег народа чланови Удружења историчара и студената историје положили су свеће на  "Споменик истине" у Косовској Митровици.

Споразум о сарадњи нашег удружења са Савезом студената Филозофског факултета у Нишу

У петак (26.децембар), делегација Филозофског факултета у Нишу, коју су чинили декан факултета, проф. др Горан Максимовић, асс. ма Дејан Антић са департмана за историју и председник Савеза студената Филозофског факултета из Ниша, Милан Виденовић, посетила је Филозофски факултет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Том приликом потписан је Споразум о сарадњи између Савеза студената Филозофског факултета из Ниша и Удружења историчара и студената историје из Косовске Митровице. У име Савеза студената Филозофског факултета из Ниша документ је потписао Милан Виденовић, док је у име Удружења из Косовске Митровице то учинила Милица Сташић. Овај споразум ће помоћи у организовању, координацији и спровођењу различитих студентских активности, поред тога ово ће бити наставак изузетне сарадње коју студенти два факултета гаје већ дуги низ година. Циљ Споразума јесте да се ојача веза југоисточне Србије са Косовом и Метохијом, да се заштите права и интереси студената, организација студентских екскурзија, научних скупова, трибина, предавања, дебата, округлог стола, студентске размене. Потписивању Споразума присуствовали су студенти, запослени и представници медија са севера јужне српске покрајине.

Ничег бољег од слободе - сведочење солунца Радојице Петровића

Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана.* Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.

У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.

Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате  да идемо у Београд. Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану ,,Топ“. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.

Кад се рат објавио

Кад се рат објави паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу. Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља. Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици. На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:

" Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је  за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас .. "

А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције." За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете"  то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.