Једно крајишко писмо (Париз, 1.2.1812. године)

Грб Француског царства 

У аустријско-француском рату 1809. године, у коме је учествовало преко 100.000 крајишника (чинили су скоро трећину аустријске војске), Аустрија је поражена и сви крајишки крајеви јужно од ријеке Саве припали су Француском царству, у чијем саставу су остали до 1813. године. 

Карта Француског царства (1811. године)

Крајишке јединице прешле су након рата из аустријске у француску службу и као такве, учествовале су у многим француским борбама до 1813. године, укључујући и Наполеонов поход на Москву. Читава 1811. и готово половина 1812. године проведене су у француским припремама за напад на Русију.

Крајишке јединице са Баније стигле су у Париз почетком децембра 1811. године. Пут до Париза преко Љубљане и сјеверне Италије био је пропраћен многим непријатностима, између осталог и дезертирањем дјелова јединица. 

Дана 9. децембра 1811. године банијски крајишници постројени су пред царским двором у Паризу. Били су угошћени од стране француске Царске гарде, чашћавани бургундцем и шампањцем, пјевала се пјесма “од Краљевић Марка”... Банијски официри вечерали су са командатом Царске гарде, другим маршалима и мноштвом министара. Сваком војнику поклоњена је кошуља, а ускоро су јединице добиле и нове униформе. Дјелови јединица смјештени су у Фонтенбло, гдје су у лијепом расположењу, уз пјесму и народна кола, прослављени католички и православни Божић. Читава ова добродошлица од стране Француза била је смишљена, требало је оставити јак утисак на крајишнике и придобити их за вјерну службу, не само крајишнике у Француској, већ и хиљаде њих који су остали у Илирским провинцијама.

Униформе граничарских пукова у вријеме Француске
управе ( 1809 - 1812 )

Дана 11.1.1812. године крајишке јединице су окупљене у Паризу, гдје су опремљене новим француским пушкама и гдје су чекале попуну. Повратак у Париз крајишници су искористили да министру рата пошаљу петицију која се односила на на отворено питање насљедних права официра у крајишким задругама, али се ништа поводом тога није промијенило. Убрзо након тога из регименте је отпуштено 26 људи (13 официра и 13 војника). На основу презимена официра може се закључити да се радило о банијским официрима православне вјере. Ова одлука била је у вези са Наполеоновим наређењем о замјени непоузданих крајишких официра францускима и захтјевима пуковника Жолија да му се одобре француски официри који ће бити способни удовољавати новим потребама јединице као лаке пјешадијске регименте по француском обрасцу. Крајишким официрима, отпуштенима и неотпуштенима, одушевљеним француским гостопримством, био је то »гром из ведра неба«. Отпуштени су се морали вратити у Илирске провинције без икаквог обећања да ће добити друго мјесто, примјерено чину или пензију. Неотпуштени су били погођени најављеним доласком француских официра јер су се прибојавали да ће бити потискивани. Запањеност је била већа с тим што су неки од отпуштених сматрани најбољим официрима. Отпуштени официри нашли су се на улици, а још више их је повриједило што им је уз отпуснице наређено да за два дана напусте град ако желе избјећи казну. Они су се поводом свега овога, 1.2.1812. године, обратили министру рата писмом које је сачувано у цјелини.

Писмо:

“Ваша екселенцијо,
Његова екселенција господин маршал војвода од Дубровника, узевши командовање нашом покрајином, увео нас је као официре у француску службу и увјерио нас да ће се према нама односити као према француским официрима. Служили смо од тада до данас и понашали се као што требају ревни војници и часни официри, као што потврђују свједоџбе које имамо.
Стигавши у Париз са својом региментом нас тринаесторо неочекивано је примило, наређењем Ваше екселенције, своју оставку. Не припада нам да желимо питати који је томе разлог, иако се врло искрено осјећамо сигурни да нисмо заслужили такву судбину.
Али, једино што нам остаје у тако жалосном положају је да си дозволимо слободу да изложимо Вашој екселенцији да будући да смо рођени у ратној професији и с тим у вези од наше најраније младости упућени у то умијеће, ми не бисмо знали зарађивати за свој живот у било каквом другом занату или послу. Немајући, уосталом, никаква иметка, били бисмо без прихода, несретни и биједни.
Ваша екселенција ће видјети из приложеног прегледа да служимо велик број година, (видјет ће) наше ратне походе и ране које смо задобили. Према томе, усуђујемо се молити Вашу екселенцију или да нас намјести у 2. регименту Војне Хрватске, гдје се уосталом налази много непопуњених официрских мјеста или да нам одобри мировине у складу с нашим чиновима, да не бисмо били изложени, послије таквог великог броја година у служби и напора, несретној судбини да просимо за свој крух, што не вјерујемо да смо заслужили. Имамо част бити, с дубоким поштовањем, господине, врло смјерне и врло покорне слуге Ваше екселенције. ”

Капетан Тинтор
Капетан Масловара
Капетан Андријевић
Капетан Сутара
Капетан Родић
Натпоручник Остојић
Натпоручник Демић
Натпоручник Шашић
Натпоручник Трешић
Натпоручник Грујић
Натпоручник Хатић
Потпоручник Славић
Потпоручник Бекић

Француски оригинал:

“Monseigneur,
S. E. Monseigneur le maréchal duc de Raguse, en prenant le commandement
de notre province, nous fit entrer, en qualité d'officiers, au service de France, et
nous assura que nous serions traité sur le pied d'officiers français. Nous avons
dès lors, jusqu'à présent, fait notre service, et nous sommes conduits comme de
zélés militaires et de braves officiers doivent le faire, ainsi que l'attestent les
certificats dont nous sommes porteurs.
En arrivant à Paris avec le régiment dont nous faisons partie, nous reçûmes,
contre notre attente, au nombre de treize, par ordre de Votre Excellence, notre
démission; il ne nous appartient pas de vouloir en demander la raison, quoique
nous nous sentions bien sincèrement sûrs de ne point avoir mérité un pareil sort.
Mais tous ce qui nous reste, dans cette déplorable position, c'est de prendre
la liberté d'exposer à Votre Excellence qu'étant nés dans la partie des armes et
par conséquant, dès notre plus tendre jeunesse, versés dans cet art, nous ne
saurions, par aucune autre industrie ou travail, gagner notre existence; et,
n'ayant d'ailleurs point de fortune, nous serions sans ressources, malheureux
et misérables. Votre Excellence verra, par l'état ci-joint, le grand nombre d'années
que nous servons, nos campagnes et les blessures que nous avons reçus; et
d'après cela que nous osons supplier Votre Excellence de vouloir bien, ou nous
placer dans le 2e régiment de la Croatie militaire, où se trouve d'ailleurs beaucoup
de places d'officiers vacantes, ou de nous accorder une pension convenable
à nos grades, afin que nous ne soyons point, après un aussi grand nombre d'années
de service et de fatigues, exposes au malheureux sort de mendier notre pain,
chose que nous ne croyons pas avoir méritée.

Nous avons l'honneur d'être, avec un très profond respect, Monseigneur, de
Votre Excellence les très humbles et très obéissants serviteurs.”

Литература: Drago Roksandić, Vojna Hrvatska – La Croatie militaire (1809-1813), Zagreb, 1988.

Текст је приредио Демић Петар, студент друге године на катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици.