Тврђава Звечан – хиљадугодишњи српски светионик

Тврђава Звечан

Иако се данас налази у рушевинама, ова тврђава својом постојаношћу и величином верно сведочи о некадашњој слави српске средњевековне државе.

Тврђава Звечан се налази на врху брда стрмих падина, изнад данашњег истоименог насеља. Први пут се помиње између 1091. и 1094. године, у вези са пограничним борбама на Косову, између Србије, којом је владао рашки жупан Вукан, и Византијског царства, којим је у то доба владао моћни василевс Алексије I Комнин.

Тврђава се састојала се из три дела. Горњи град се налазио на самом врху брда. Нижи појас се састојао од бедема ојачаних кулама, а обимни зид је обухватао јужне падине и подножје брда. Горњи град, окружен са пет кула, чува остатке главне, донжон куле, цркве Свeтог Ђорђа (коју је подигао велики жупан Стефан Немања) и цистерни.

Посебну снагу овом утврђењу давала су два извора на падини, која су тајним пролазима била повезана са цитаделом на врху. Један од њих се и данас користи, а његова вода је увек хладна, бистра, и према легенди, лековита. Вода са овог извора је била надалеко позната, чак је споменута и у епској песми „Смрт мајке Југовића”. Тврђава је подигнута како би контролисала босански, ибарски и метохијски пут, који су се укрштали на овом простору. 

Са почетком експлоатације руде у руднику Трепча, за време владавине краља Милутина (1282-1321), тврђава Звечан добија улогу заштитника овог рудника, који је представљао један од највећих извора прихода средњевековне српске државе. Ако се има у виду да је рударство представљало главну привредну делатност средњевековне Србије, онда овај податак довољно говори о значају тврђаве.

Тврђава Звечан, са јужне стране, из даљине. 

Током владавине Немањића у Звечану се налазио један од краљевских дворова. У њему је 1323. године сахрањен Константин Немањић, син и некрунисани наследник краља Милутина. Звечанска тврђава је 1331. године поново постала место смрти владара из лозе Немањића. У њеним тамницама је под мистериозним околностима преминуо краљ Стефан Дечански. Предање каже да је за његову смрт одговоран његов син Душан, потоњи цар, а историчари никада нису дошли до коначног одговора. Српска православна црква је ову верзију узела за канонску и за Стефана Дечанског проповеда да је „од оца ослепљен од сина удављен“. Ово наводно оцеубиство се сматра главним разлогом што цар Душан није проглашен за светитеља.

Остаци кружне куле на северној падини тврђаве у којој је
 по легенди преминуо краљ Стефан Дечански

У годинама након боја на Косову Звечан је прешао у руке Османлија. У њему су држали јаке војне посаде, које су контролисале саобраћај кроз Ибарску долину. Са продирањем Османлија ка Угарској тврђава Звечан губи на свом стратешком значају, што је био разлог да је Османлије током 17. века напусте.

Напуштена тврђава је препуштена зубу времена. Ипак, „тврди град Звечан“ је постојано чувао своје бедеме. Француски путописац Ами Буе је 1840. године забележио да је у тврђави пронашао остатке црке Светог Ђорђа, док је његов колега Александар Фјодорович Гиљфердинг 1859. године у тврђави видео остатке дворца на два спрата, озиданог опеком.

Могућа реконструкција

Време, немар и незаинтересовансост оних који би требало да брину о нашем културном наслеђу су учинили своје, па се овај знаменити споменик културе данас налази у јако лошем стању. Бедеми су оронули, зидови лагума урушени, а већ деценијама нико није спровео било какве конзерваторске радове, који би донекле спречили даље пропадање тврђаве. Последња археолошка истраживања и конзерваторски радови изведени су још пре педесет година, у периоду 1957-1960. Са открићем цркве из периода ране Византије у подножју тврђаве, пре неколико година, родила се нада да ће се њој у будућности посветити више пажње.

Ипак, упркос разним војскама, жестоким мразевима и упорним кишама које круне остатке моћних зидина дуже од хиљаду година, оне још упорно стоје као да су срасле са стенама 800 метара високог угашеног вулкана. Иако се данас налази у рушевинама, ова тврђава својом постојаношћу и величином верно сведочи о некадашњој слави српске средњевековне државе. На њеном врху се од 1999. године вије огромна српска тробојка, која представља симбол спаса, слободе и наде за преостали српски живаљ на Косову и Метохији. Док је нас, биће и ње, и док је ње – биће и нас.

Аутор текст је Јован Алексић, студент мастер студија историје на Филозофском факултету у Косовској Митровици.

Изворно текст је објављен на сајту Српског академског круга.