Ничег бољег од слободе - сведочење солунца Радојице Петровића

Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана.* Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.

У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.

Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате  да идемо у Београд. Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану ,,Топ“. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.

Кад се рат објавио

Кад се рат објави паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу. Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља. Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици. На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:

" Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је  за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас .. "

А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције." За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете"  то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.

Српски ђенерали и војводе (други део)

Михаило Живковић Рођен је 29. августа 1856. године у Београду, где се и школовао. У Војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе, 1874. У периоду од 1887 до 1889, био је на школовању у Русији. Био је војни министар, управитељ Војне Академије и председник Војнодисциплинског суда. Био је носилац 10. домаћих ордена, два страна (руски и француски), Златне и Сребрне медаље за храброст, споменица за ратове 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913, 1914−1918, Албанске споменице и Медаље за војничке врлине. Умро је 28. априла 1930. у Београду. По очевој и мајчиној линији је био потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Михаило Живковић

Српски ђенерали и војводе (први део)

Наполеон је једном приликом рекао да војници добијају битке, а генерали признања за то. Српска војска је, током Првог светског рата, али и српско-турских и балканских ратова, показала изузетну храброст, издржљивост и дисциплину. Водили су је способни генерали и војводе, који су управљали са оно мало средстава и људства које им је било омогућено. Показавши надљудске напоре на најтежим бојиштима, српска војска је извојевала победу над непријатељем у Првом светском рату, али та иста војска је имала спретне вође, одличне стратеге и команданте, који су знали да је усмере и користе њене потенцијале. У даљем тексту дајемо површан приказ генерала који су водили српску војску током Првог светског рата. Уз биографију у најкраћим цртама, дали смо и кратак приказ њихових делања у ратним годинама 1914−1918. Иако сваки од ових генерала заслужује посебну пажњу, нарочито због чињенице да су многи били ветерани ратова 1876−1878, 1885−1886, 1912−1913 и у њима стекли своју ратничку славу, за сада ћемо се само осврнути на њихово учешће у Првом светском рату.

Вукоман Арчић