Радојица Петровић, имам 89 година и 105 дана.* Рођен сам у Глибовцу, отац ми се звао Живан. Завршио сам основну школу, учитељ Риста Јовановић учио ме сва четири разреда.
У војску сам отишао 1. јануара 1914. године.
Добијем позив и од куће из Глибовца одем у Пожаревац. Отуда нас врате да идемо у Београд. Сутрадан у два по подне стане воз у глибовачкој станици и ми се попнемо. У Београд стигосмо у неко доба ноћи. Где ћемо, ајд у неку кафану ,,Топ“. Ујутру јавимо се у команду: осми пешадијски пук, Дунавска дивизија. У касарни добијемо одело, прописно, све како треба; добијемо пушке, и ту завршимо обуку.
Кад се рат објавио
Кад се рат објави паде неколико граната овамо, отуд из Земуна. Ми из касарне право у Топчидер; воз постављен и наш осми пук утовари се, те осванемо у Скопљу. Поче непријатељска офанзива! Врате нас из Скопља у Младеновац, одатле правац Ваљево. Од Ваљева у Завлаку, село. И, ту се распоредимо да чекамо непријатеља. Кад је Шваба ушао у Ваљево, ми смо били у Мионици. На колубарској ћуприји ђенерал Живојин Мишић преузео команду. Па каже овако:
" Јунаци и браћо! Зар да бегамо? Од кога да бегамо? Од најгоре војске што постоји на свету! То је, каже, олош. Ви сте тукли турску царевину, сатрли сте је за милион година они да нас газе неће. То је једно. Друго: тукли сте Бугарску, праву силу, већу. И њу сте сатрли. А сад, каже, да бегате. То је, каже, ужас .. "
А ми кажемо: Не бисмо бегали, али немамо оружје. Њихова артиљерија туче нас, до нас и преко нас. А наша не може. Зашто не може? Зато што нема муниције." За то немојте да бринете. За хлеба и муницију немојте да бринете" то сам из уста Живојина Мишића чуо. Био је леп, снажан човек, чврсте руке.
