У савременим изворима презиме династије краља Вукашина и краља Марка уопште се не спомиње, док се у историографији порекло овог презимена углавном везује за дело Мавра Орбина, иако ни он не наводи експлицитно презиме Мрњавчевић, већ само име Вукашиновог оца, Мрњаве (Margnava). Сима Ћирковић је сматрао да је овај навод основа за сва каснија извођења презимена Мрњавчевић. Ипак и неки ранији списи, од којих су неки били и Орбинови извори, спомињу ово презиме.
Савремени средњовековни извори уз имена Вукашинових синова спомињу неформално звање краљевић које је његовом сину Марку заменило презиме. Орбин наводи да је Мрњава, сиромашни племић из Ливна, био Вукашинов отац, иако за ово тврђење нема потврде у савременим изворима. Међутим, у Требињу се извесни Мрњава спомиње 1280. и 1289. године. У делу Јакова Лукаревића, објављеном четири године након Орбиновог, јавља се презиме Мрњавчевић, као и у неколико списа пре Лукаревићевог где се такође помиње ово презиме.
Међу њима је вероватно најпознатији такозвани Илирски грбовник који је као извор користио Орбин. Поједини ранији истраживачи, међу њима и Стојан Новаковић, сматрали су да је Илирски грбовник млађи од Орбиновог дела, па чак да је његовом творцу Орбин био непосредни узор. Ипак, у каснијим истраживањима показано је да је редослед уствари обрнут и да је Орбин из Илирског грбовника преузео неколико знамења, између осталих и грб Мрњавчевића који је означио као Arma di Vucascino re di Servia. Приликом коришћења Илирског грбовника као извора велики проблем представља немогућност његовог прецизног датирања. Александар Соловјев је изнео мишљење са којим се сложила и већина каснијих истраживача да је грбовник настао око 1590. године радом Петра Ивељиног, Дубровчанина у шпанској служби. Сима Ћирковић је веровао да су Охмућевићи пре 1595. израдили цео грбовник и изнео је мишљење да је он настао између 1555. и 1595. године. Грбовник није сачуван у оригиналу, а најстарији сачувани препис је такозвани Грбовник Коренић—Неорић из 1595. године.
Други извор где се презиме Мрњавчевић спомиње јесте Сутјеско родословље које је било један од извора за Илирски грбовник. И у датовању овог списа постоје потешкоће. На њему стоји да је настао 1482. године што је сигурно нетачно. Највише је о проблему датовања овог списа расправљао Александар Соловјев. Он је запазио да је творацРодословља добро познавао италијанску хуманистичку литературу, да је боље познавао италијански од српског правописа и да су вероватно многи подаци Родословља првобитно написани на италијанском па потом преведени на српски језик. Соловјев је такође уочио једну реченицу Родословља која је готово идентична са једним наводом из дела Мавра Орбина, а који је овај преузео из коментара мемоара Пија II аутора Ђованија Габелинија, штампаних 1584. године. Соловјев је тако закључио да је спис настао непосредно после 1584. године. Такође је запазио да је Родословље приказано под заштитом папе Гргура, што се односи на Гргура Великог (590—604) али је истовремено алузија и на Гргура XIII (1572—1585), обновитеља илирског колегијума Светог Јеронима у Риму, реформатора календара и обновитеља монашког реда Светог Василија. Одавде је Соловјев закључио да је спис настао за време понтификата Гргура XIII односно 1584. или 1585. године.
Трећи извор који спомиње презиме Мрњавчевић пре Орбина јесте Руварчев родослов сачуван у препису из 18. века (Љубомир Стојановић је сматрао да је препис настао између 1712. и 1735. године). Ту се спомињу три брата Мрњавчевића — Вукашин, Угљеша и Гојко. Овај родослов је последња, пета редакција старих српских родослова, састављен да прослави породицу Јакшића. Писац родослова је хтео да укаже на везу између српског кнеза Лазара и руског цара Ивана Грозног. Јакшићи су само посредници преко којих је требало да се успостави веза између руског цара и Немањића. Сматра се да је Руварчев родослов настао између 1563. и 1584. године.
Проблематичним се сматра помен презимена Мрњавчевић у наводној Хроници династије Тамерлана. Наводно, у делу Хронике, према путописним белешкама Косте Мандића, који пише о бици код Ангоре 1402. године наводи се да су Татари заробили 8.000 Срба који су се борили у војсциосманског султана Бајазита. Због испољене храбрости Тамерлан је одлучио да ослободи све заробљене Србе осим њих седамдесет који су били вешти градитељи. Mандићева белешка одломка из Хронике даље бележи имена неких заробљеника, међу њима и Рутоша Мрњавчевића из Прилипа. Он је наводно након смрти краља Марка ступио у службу кнеза Стефана Лазаревића. Ако је навод Хронике који доноси путописац поуздан и ако се прихвати тврдња да је Рутош био члан рода краља Вукашина, онда је порекло презимена Мрњавчевић од Вукашиновог оца Мрњаве врло упитно. Наиме, у том случају би Рутош морао бити или Вукашинов и Угљешин брат или њихов потомак, за шта нема сведочанстава у савременим изворима. Ова хроника није привукла знатнију пажњу истраживача, а сам начин на који је одломак забележен указује на неиоходност додатног опреза. Наиме, одломак је у путопису забележио Коста Мандић, а из преписа са персијског на руски превео га је муслимански свештеник који је био библиотекар у медреси Хизир при џамији Намазга у Самарканду. Ипак, Милица Грковић, која се бавила именима Тамерланових заробљеника, указује да је ономастички материјал углавном поуздан, што опет не допушта доношење далекосежнијих закључака о Мрњавчевићима. Као најстарији спомен презимена Мрњавчевић тако се издваја онај у Руварчевом родослову, мада остаје непознато како је он ту доспео, да ли из неког старијег извора или можда из народне традиције.
Литература
Срђан Рудић, О првом помену презимена Мрњавчевић, Историјски часопис 48 (2001), 89-95.
Нема коментара :
Постави коментар