Луча српске слободе

„Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј.“

У години за нама обележили смо неколико за српски народ значајних јубилеја: 100 година од Балканских ратова, 700 година манастира Бањске и 900 година од рођења Стефана Немање. Данас обележавамо и славимо дан који ни мало не заостаје по значају. Дан када је, пре два столећа, у дому Петровића у Његушима рођен Радивоје Раде Томов, животом и делима заувек овековечен као највећи српски песник, „Ловћенски пророк“, „трагични јунак косовске мисли“, бесмртни владика Раде, или једноставно – Његош.

Никада, ни пре ни после, није било сличне личности у српској историји. Владар и песник спојен у једно. Два животна пута срасла у једну јединствену и нераскидиву целину, чврсто повезану с бурним временом и простором.

Његош је истовремено био владика и господар Црне Горе и један од највећих и најдубљих умова српске историје, књижевности и филозофије. Геније, од Бога надарен, с великом способношћу учења и закључивања, био је и остао једна од највећих мистерија, никада до краја расветљена ни довољно растумачена. Његова поетика је била његова политика. Стварање је усресредио на два главна тока, која иду паралелно: једном је у основи космичка судбина човека, а другоме историјска судбина Црне Горе и Српства.

Кроз „Горски вијенац“ и „Лучу Микрокозму“ на специфичан начин је успео да споји те две целине. Из оба дела провирује централни мотив његове филозофије и етике, косовски етос и косовски завет. Дивним, ванвременским стиховима, које разумеју и тежаци и академици, опевао је „народ који више не зна ни шта ће с њим, ни шта би без њега”, позивао „на борбу непрестану“ и поручивао „нека буде што бити не може“. Те су нам речи биле путоказ и светионик кроз све буре и олује наше модерне историје.

Насловна страна првог издања
Горског вијенца

Владар тада најмање европске државе био је радо виђен гост на страним дворовима. Пленио је високим стасом, снажном мушком лепотом, ерудицијом, манирима, знањем, културом. Говорио је течно руски, француски и италијански језик, а служио се и немачким. Култура и образовање није била само његова духовна одлика, него и важно дипломатско и политичко оружје. Где год ишао, својом појавом је доказивао да народ у Црној Гори није неко варварско, балканско племе, како су обично мислили људи на Западу, већ представник старе, европске духовне традиције, народ који једино тражи своју земљу и своју слободу. У свакој прилици истицао се неукротивим духом слободног горштака, што је на разне европске посленике остављало посебан утисак.

Био је један од првих чланова Друштва српске словенсности, претече САНУ, заједно са другим великанима какви су Вук Стефановић Караџић, Јован Стерија Поповић, Сима Милутиновић Сарајлија, Атанасије Николић, Сава Текелија… У садејству са њима, својим делатношћу је повезивао српски историјско-духовни простор и сањао о уједињењу Српства.

Осећао је да ће кратко живети, па је журио да доврши мисију стварања независне државе, као део слободне, културне и просвећене Европе, где ће књига постепено заменити пушку и јатаган. Школовање и образовање у Црној Гори поставио је као национални задатак сваке породице. Желео је да се углед и снага више не мере пушкама и посеченим турским главама, него већим бројем школованих и паметних људи у братству и племену.

Његош је за живота себи подигао малу заветну капелу на ловћенском Језерском врху, као место вечног починка. Жеља владике није испоштована. Власти су у другој половини 20. века срушиле капелу а на њено место подигле маузолеј, који засигурно не приличи једном монаху.

О Његошевим литерарним квалитетима је излишно говорити. О његовим делима написани су томови и томови књига које и дан-данас покушавају да открију тајну звану Петар II Петровић Његош. Један од наших највећих научника, оснивач Српског географског друштва и председник Српске краљевске академије, Јован Цвијић за њега каже:

"Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош."

Највећи српски интелектуалац 20. века, Слободан Јовановић је записао:

"У целој нашој књижевности постоји само један горостас, а то је Његош."

Наведене речи великана довољно говоре о значају највећег српског песника за нашу књижевност, културу, духовно стваралаштво, наше постојање, за наш народ у целини. Ипак, можда најбољи опис значаја Његоша за нас, не само као владара и песника, већ као симбола метафизичке духовне вертикале српског народа, даје Исидора Секулић у свом најпознатијем есеју „Његошу књига дубоке оданости“. Она пише:

" Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требало да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, генијални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети. Тешко је живео, тешко радио и учио, тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио. Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи."

И зато, нека вечно, сваке ноћи, од заласка до изласка сунца, у друштву поносних соколова и слободних орлова на Ловћену светли Његошева луча, обасјавајући пут онима који следе његову величину, непролазне вредности правде, части и слободе.

Аутор текста је Јован Алексић, студент мастер студија историје на Филозофском факултету у Косовској Митровици.

Изворно текст је објављен на сајту Српског академског круга