Први српски балони

Скраја 18. и у 19. веку у појединим ратним сукобима све се чешће користе балони као корисна средства за извиђање и корекцију артиљеријске ватре. У Србији је могућа примена овог техничког средства била разматрана тек крајем 19. и првих година 20. века. Да би обезбедило стручњака за ову област Министарство војно је фебруара 1901. послало у Русију Косту Милетића да у ваздухопловно-техничкој школи код Петрограда изучи техничке аспекте у вези са коришћењем балона. По повратку из Русије он је настојао да се формира једно ваздухопловно одељење али није наишао на разумевање надређених. Иницијатива за увођење балона у српску војску поново је покренута 1905, али је тек Анексиона криза, која је довела Краљевину Србију на ивицу рата са Аустро-Угарском дала довољно снажан подстрек да се ова иницијатива и оствари.

Коста Милетић

Коста Милетић је на школовању у Русији боравио до новембра 1902. године. Он је септембра исте године учествовао на маневрима Руске војске у близини Петрограда где је слободним балоном прелетео 180 километара досегавши висину од 1.100 метара. Притом је слао извештаје о извиђању уз помоћ голубова писмоноша. Када се вратио у Србију, Милетић је поднео један предлог Инжењерско-техничком одељењу Министарства војног. Ипак због недовољног интересовања надлежних ово ново техничко средство није се увело у српску војску. Генералштабна комисија је током 1905. године састављала план за наоружавање српске војске и притом је истакла потребу да се при свакој команди оформи и једно ваздухопловно одељење које би у рату имало задатак да врши извиђања непријатељских трупа, а у миру да се користи за метеоролошка мерења и друге научне и привредне потребе. Ипак, одлуке ове комисије које су се тицале наоружања српске војске балонима нису спроведене.

Припајање Босне и Херцеговине Аустро-Угарској ставило је Краљевину Србију пред тешка спољнополитичка искушења. Лоши односи између Аустро-Угарске и Краљевине Србије доживели су врхунац избијањем Царинског рата 1906. године, који, ни поред бројних настојања није био окончан до избијања Анексионе кризе. Сама криза довела је две државе до ивице рата, а ратоборно расположење нагло је порасло на обе стране. Српска влада и војне структуре биле су свесне да је српска војска још далеко од нивоа модерних европских армија. Недостатак средстава онемогућавао је брзо наоружавање али је Анексиона криза ипак довела до тога да се хитно издвоје средства за најбитније оружје и опрему. Међу ову опрему улазила је и инжењеријска опрема, укључујући и балоне.


После процене многих понуда крајем 1908. године одлучено је да се у фабрици Аугуста Ридингера из Aугзбурга наруче два балона и кола потребна за чување и превоз водоника, који је коришћен за пуњење балона. Станица за производњу водиника наручена је у Швајцарској, а у Русији чекрк за подизање и спуштање везаног балона. Крајем 1909. године испоручени су балони и станица за производњу водоника, а наредне године приспела су и гасна кола и чекрк. Од два балона која је Краљевина Србија набавила, један је био предвиђен за слободан лет и назван јеСрбија, а други, типа парзефал, током извиђања био је везан за земљу, назван је Босна и Херцеговина, што је имало јасну спољнополитичку конотацију. Када је прошла Анексиона криза, темпо војних припрема је смањен па су и средства потребна балонском одељењу такође била битно смањена. Није изграђена зграда за водоничну станицу без које није могао да се производи водоник, а самим тим ни да се изводе летови балона. Опрема је размонтирана и смештена у војне магацине, прво у Београду, а потом у Нишу. Током припреме маневара у околини Ниша у јуну 1911. Министарство војно је наредило да се припреме балони за летове али због материјалних потешкоћа до тога није дошло.




Литература
Српска авијатика 1912—1918, Београд 1993.


Извор
Историјска библиотека
Фотографија преузета са википедије.