“Духовноме раду једини је господар наша добра воља. А духовни је рад орао силнијех крила: њему нема граница ни брда. Њему су “свуда броди гдје год дође води”. У данашњем вијеку слободе, њему сметње нема до у нашем незнању, у нашем немару, у нашој духовној лијености, у нашој непоузданости и у нашој невјери! Кад је томе духовном раду наше срце господар и извор, изведимо га на бијели дан, начинимо од њега дјело. Нека нам у том послу не буде жао ни жртава, ни труда, јер је у духовном напретку спасење народа нашега! Уједињујмо, уједињујмо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа на Јадранскоме мору; онога из Скадра на Бојани, и онога на Морави, и онога на Уни, и онога на хладном Вардару! Шта може и чиме смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовноме уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима?”
 |
| Стојан Новаковић (1842-1915) |
Ове мудре речи написане пре више од једног века дело су знаменитог српског историчара, филолога, књижевника, академика и државника Стојана Новаковића. Написане су у једном од најтежих тренутака модерне српке историје, поводом бесправне анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Тај једнострани и безакони акт проузроковао је тзв. Анексиону кризу, која је умало довела до рата између Србије и Црне Горе на једној, и Аустро-Угарске на другој страни. Баш у јеку кризе на челу владе Краљевине Србије налазио се Стојан Новаковић (22. фебруар 1903 - 24. октобар 1909), који је свим својим дипломатским искуством и интелектуалним капацитетом покушавао да утиче на политику великих сила, које нису имале ни слуха ни интереса за поштовање елементарних националних права српског народа. Иако се са тим никада није сложила, притиснута тешким међународним околностима, српска влада је била принуђена да прихвати аутро-угарску анексију Босне и Херцеговине, као и да истакне званичну изјаву да “анексија не погађа њене интересе и да ће на својој територији спречити деловање против Аустро-Угарске”. Та изјава изазвала је огромно разочарење и потиштеност у целом српском народу. Чинило се да је вишевековни сан о уједињеном Српству срушен заувек. Осећајући да је дужност интелектуалца да буде светионик и звезда водиља у тамном тунелу у којем се нашао наш народ, Стојан Новаковић је непосредно по признању анексије од стране Србије написао чланак под називом “Quid nunc”, у којем је мудрим саветима указивао шта треба чинити у тешким моментима, како границе не би биле границе ако би се покренуле “бестелесне силе” које би духовно ујединиле српски народ. Иако је написан пре више од једног века, чини се да је овај текст и дан-данас актуелан, а да се савети мудрог Стојана Новаковића могу применити и у садашњем, привидно безизлазном националном положају српског народа. Зато га још једном доносимо у целости, трудећи се да из њега извучемо поуке које нам могу бити од велике користи у неизвесној будућности која је пред нама.
“А сад? Питање у данашњем мучном прелому, колико озбиљно и знатно, толико и неизбежно. Живот народни не сме да тече како га носе ветрови или таласи. Правци у њему ваља да се разговетно предвиђају и напред рачунају и навијају. Још кад смо први пут, 1875-78, ратом за ослобођење и независност поставили пред Европу питање о Босни и Херцеговини, европска се дипломатија изјаснила против нас. Протоколи Берлинског конгреса, из кога се то види, и она седница на којој је то одлучено, стављени су напред. Ми онда нисмо били добро израчунали своје операције, јер су другачије од нас мислили и они у које смо се највише уздали. Привидна привременост те одлуке изазивала нас је да се надамо, и ми смо се, прилично детињски, надали. Али је аустро-угарска дипломатија опазила све незгоде које су за њу истицале из тога неодређеног положаја. Услед тога је у септембру 1908, поводом преокрета у Турској, дошао проглас анексије, који се, после силних узбуђења у српском народу и у Европи, на послетку, с крајем марта 1909, свршио признањем анексије. После тога су, по европском међународном праву, Босна и Херцеговина саставни део аустријске монархије, и пуне две трећине југословенских племена (српских, хрватских и словенских) налазе се у подручју Аустро-Угарске. Може ли се помишљати да се поврати стање које је било пре окупације и пре анексије? Отворено да кажемо: има ли поузданих средстава којима би се из Босне и Херцеговине уклонила аустро-угарска власт, па ма шта после од тих земаља било? Ко хоће мало да мисли и да рачуна, наћи ће брзо да то лак посао није. Независна југословенска ствар није у стању да, уз ма какве жртве, такав обрт изазове оним што би забавити могла сама, или што би могла лако добити у помоћ. Једини сплет догађаја којим би се могао изазвати такав обрт, био би велики европски сукоб, у ком би учествовале западне силе, заједно с Русијом, против средњоевропског савеза. Међутим, тај сукоб је данас само предмет нагађања и коњектура. Нико не може ни израчунати ни прорећи његово остварење; има људи који не верују да ће уопште доћи до њега. Стога се та комбинација не може ни узимати у позитивне политичке рачуне, јер је неизвесна и неодређена и временом, и опсегом, и могуђношћу. С њом би се могло рачунати само када би се сасвим примакао моменатизвршења њеног. Очевидно је да смо сада од тога момента веома далеко. (Баш када је ова књижица дата у штампу, разнесесе глас о новом аустријско-руском споразуму о пословима Балканског полуострва на основу статус љуо. У Петрограду, дакле, не знају ни да смо ми Срби у Србији Берлинским уговором не само запостављени него љуто кажњени. Ето наше узданице!)
Живот народни, међутим, не може стајати па скрштених руку чекати овај или онај неизвестан и неодређен догађај. Идеали пак, у жива народа, не мру, они не стоје, и радећи у времену природним својим силама и без обзира на чије год коњектуре, сазревају и примичу се своме извршењу. Народним идеалима, осим тога, није стало до облика; они су бестелесни. Али, ако је народ на живот, идеали су му што телу нерви; они га морају веселити и жалостити, потресати и напред кретати. Ми мислимо да у ма каквом положају, под сваком државном влашћу, народ у данашњем времену мора тражити своје усавршење, свој напредак и своје јединство.
Кад су из Дубровника, године 1908, из уредништва “Срђа” објавили да мисле издати књигу у спомен укинућа старе Дубровачке Републике, ми смо им, за ту књигу, 31. јануара 1908. написали овај чланак:
“Дух је силнији од тијела; мисао је јача од свачега. Трошне су све човјечанске установе, али је вјечит и неразорив дух народни у својој свијести, у својој образованости, у духовном јединству својему. На дан 31. јануара 1908. опоменимо се да је прије сто година под ударцима грубе силе пала и Република Дубровачка, најстарија установа коју је Српство наслиједило из средњих вијекова и која је у XIX вијек упливала. У своје вријеме, прије, ње, пале су такође под ударцима силе и српске државне творевине у Маћедонији, у Србији, у Босни, у Зети и у Херцеговини. Дух Српства није пао и није могао пасти. Он је лебдио изнад тијех рушевина. Њега је носила књига, пјесма и прича; он је живио у вјери, у књизи, у језику; он је његовао неугасни пламен, свагда готов да нову варницу пусти, да новој творевини душу удахне. На данашњи дан, кад се опомињемо пропасти једне творевине, познајмо, браћо и народе, ову истину; поклонимо јој се; узнесимо је; надахнимо се њоме за нова сјајна дјела! Пренимо се сви! Проучимо у данашње просвећено вријеме мало прије казане истине. Користимо се њима, јер је једино у њима спас народа нашега! Дижимо једно Српство културом, овим лијепим језиком и уједињеном просвјетом народном. Прионимо сви да нађемо средства којима се то може извршити. Духовноме раду једини је господар наша добра воља. А духовни је рад орао силнијех крила: њему нема граница ни брда. Њему су “свуда броди гдје год дође води”. У данашњем вијеку слободе, њему сметње нема до у нашем незнању, у нашем немару, у нашој духовној лијености, у нашој непоузданости и у нашој невјери! Кад је томе духовном раду наше срце господар и извор, изведимо га на бијели дан, начинимо од њега дјело. Нека нам у том послу не буде жао ни жртава, ни труда, јер је у духовном напретку спасење народа нашега! Уједињујмо, уједињујмо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа на Јадранскоме мору; онога из Скадра на Бојани, и онога на Морави, и онога на Уни, и онога на хладном Вардару! Шта може и чиме смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовноме уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима? Културно Српство може постати кад год ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране! Уједињујмо, уједињујмо срца наша!”
Када на крају септембра 1908. стиже глас да је царским указом из Беча објављена анкесија Босне и Херцеговине аустријској монархији, ми смо, 26. септембра увече, на претходној конференцији ванредно сазване Народне скупштине, у име Напредне странке, говорили у истом смислу, с намером да уздигнемо клонулост која је тада била очевидна међу народним посланицима. Том приликом смо подсетили на Пруску и њену историју после Наполеонове најезде, на краљицу Лујзу и на немачки просветни и културни покрет, који је тако славан спомен ставио. Том приликом смо поменули да је народни живот, ако је крепак сам у себи (а српски је народни живот увек то досад био), пун разних средстава да се бори против напада и неприлика и да се одржи, као и да, осим борбе оружјем, има борба просветом, борба књигом, борба слогом народном, борба уверењем и љубављу своје народности, коју данас спречити нико не може, која је онолико непобедна колико је моћна. Ми смо још тада упућивали на војевање просветом и народном образованошћу, војевање мирно, беспрекидно и неодољиво. Не треба заборавити да је војевање оружјем увек кратког трајања и да војевање књигом и просветом, јачањем свести и духа народног, траје и дан и ноћ, и да је у времену безгранично. И што дуже траје, све је силније.
Зар су мала духовна освојења Доситеја и Вука Ст. Караyића, Људевита Гаја и владике Ј.Ј. Штросмајера, П.П. Његоша и Бранка Радичевића, и оних многих, знаних и незнаних виђених и невиђених, који су пером и речју, учитељством и проповедништвом, књигама и новинама, представама и сликама начинили оно српство и хрватство, оно југословенство, које се данас види и замишља у образованом делу народа нашега и међу родољубима југословенским од Тимока до Јадранског мора, и од Вардара до Крајине под Алпима? То је пробијен и утрвен пут који ваља још више ширити и којим ваља даље ићи к задатку уједињења који су постигли Немци и Италијани. Треба имати на уму још једну веома знатну разлику. Јединство италијанско и немачко није створено само оружјем под руковођењем Кавура и Бизмарка, него је њиховом политичком акцијом само освештано раније остварено уједињење духова, саздано силним радом поезије, уметности, науке, духа и живота народног. Нама Србима данас не остаје ништа друго него да седујемо томе добро схваћеном примеру.
Ујединимо и ми духом, језиком, народном свешћу и просветом племена своја по свим областима српским. Постигнимо то, па ћемо видети како ће се утицај тога свршеног дела одмах осетити на политици, ма каква она била. Неисцрпна су мирна средства којима на томе радити можемо. Безбројна су, међу њима, она којима у данашње време никаква државна власт сметње или не прави или правити не може. Културни рад, овај који ми препоручујемо, не искључује ни најмање приправе за расправу путем силе, за коју где који мисле да је једина. Здравље народно тражи да се, уза свој културни живот и рад на уједињењу, непрестано мисли и на питања оружане одбране или оружане акције, утолико више што се данас државама даје онолико поштовање колико војнички вреде. Али мудрост тражи да се ниједан моменат не пропусти, и да се зна где нам је тврда и неодољива узданица. Читајте историју италијанског уједињења, па ћете видети да су та културна мирна средства учинила за јединство Италије далеко више него револуционарна разметања.
Основане на слободи и на праву, дужне, ради општег државног опстанка, да чувају себе и са собом ред у друштву као једину поуздану основицу свакога добра, сувремене су државе свеколике у расположењима и у тежњама еволуције. Стога су оне све против револуције, која, у ствари, данас представља неред и грубо насиље, средњевековно средство отпора, које је често горе од оне злоупотребе на коју је наперено. Данашња су најмоћнија средства разлог и стрпљење, и она не промашују никад, а не кваре ништа.
Постарајмо се и ми Срби, да се рад на уједињењу народа нашег поведе мирним средствима, средствима еволуције у једном духу и правцу, путем просвете и културе, стално, живо, неуморно - па ће победа бити наша.
Обратимо се родитељима да у овом духу васпитавају децу своју. Почнимо освојење и пропаганду од колевке и благота материнског царства у кући и у колиби, у двору и на тргу, па ће победа бити наша. (Ево једног малог примера како стојимо у овом погледу. Недавно је штампан у Цариграду извештај за 1898-88. американске гимназије Роберт-Колеyа, више Румели-хисара на Босфору. Међу близу 500 ученика има много Јермена, Грка и Бугара (ових последњих око 70), и сваки је у списку обележио народност својим народним именом. Срби обично не иду у ту гимназију, али размотривши боље, нађосмо ипак тројицу, само што се ниједан није записао као Србин. Један се записао као Аустријанац, један - као Белгијанац, а један као Црногорац. И само су се Срби нашли да узму грађанство и државу одакле су као народност, а то не учини ни Грк, ни Бугарин, ни Јерменин ниједан! "С тим ли ћемо изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле сунца траје?"
Само не клонимо духом. Лагано, али увек напред, бестелесним силама, у духовни народ српски, у народ будућности. Кроз бестелесне силе, којима нам се данас ваља служити, пребродићемо све границе што нас сад растављају, проћи ћемо најјаче браве и преграде, и наш ће се народ, једнога дана, показати као моћ неодољива и непробојна. И он ће онда сигурно тражити и добити шта хтедне.
А ми, међутим, смишљајмо и пробајмо, настојмо стално и без прекида да издржимо ову бескрву битку мира, просвете и културе за свој народ. Ова битка је тежа него она оружјем, али у њој нема пораза, победа у њој не изостаје, и кад једном дође - она је вечита.
In hoc signo vinces!
У томе је знак победе! “
- Овај текст је први пут објављен у календару СКПД „Просвјета“, 1912. године.
Аутор текста је Јован Алексић, студент мастер студија историје на Филозофском факултету у Косовској Митровици.
Нема коментара :
Постави коментар